Licemerje se javi – Vaistinu se javi

Je l’ vam se javio onomad u ponoć? Pa vi Ga ne biste primetili ni kada bi vam šamar lupio, a kamoli da Ga nađete negde gore među kišnim oblacima? Zjakate tako u nepele, iznova zamišljate velike želje, svake godine kapricnije nego lane, očekujući čudo sa neba. Gledate u vasionu, zaboravljajući da tog Boga o kom svi toliko lajete, prvo nađete u svom unutrašnjem univerzumu.

Kad bi vam se vera lepila za srce koliko licemerje, ova naša usrana planeta bila bi najradosnije mesto za ostariti. Ovako, ova rotirajuća gruda zemlje pretvorila se u osudu, u ringišpil na kom se svi uglas deremo „Zaustavi ’oću da siđem!!!“. Kako Ga olako uzimate u usta, misleći da ćete pomenom Njegovog imena osigurati udobno sedište za svoje dupe na tom ringišpilu. Kako pljujete napamet naučene bogougodne rečenice poštapajući njima tu jadnu ćopavu veru ko prebijenu mrcinu koju vučete kroz život. A trebalo bi da ona vuče vas.

Kažete „Bože zdravlja“ a uništavate ga na svakom koraku. Uzimate ga zdravo za gotovo. Ne čuvate svoje a tek ne umete tuđe. Pušite, pijete, drogirate se, zaobilazite bolesne, uboge, prljave i još na sve to, kad ih vidite, kažete „Bože sačuvaj“. Bežite od starih, ježite se kad čujete za bolesnu decu, zaobilazite bolničke posete, ignorišete sahrane, ne zato što ste previše osećajni, nego zato što ste idioti nespremni za život.

Kažete „Bože me oprosti“ a vi prvi nikad niste oprostili. I ne biste. Nemate pojma šta to znači. Opravdavate svoj gnojavi gnev pozivajući se opet na otrcane fraze – opraštam ali nikad ne zaboravljam. Ne, ne znate šta je oprost. Zašto bi vam onda On oprostio? Kako Ga tako pljunete svaki put kad Mu ime izgovorite, svi vi veliki vernici, prekršteni, pokršteni, ispošćeni, prepodobni, ništavni, skrušeni a opasni. Pa zar ne vidite da ste najgori? Da ste vi postali baš onakvi kakvih se najviše plašite?

Kažete „Daj Bože“ a taj dah koji vam izlazi iz usta zauzdavate iza zuba bojeći se da će vam ga iz grudi neko oteti. Pa ne umete da date minut svog vremena drugome, ne umete osmeh potištenom da poklonite, ne umete ruku sapletenom da pružite. Zato što ste licemeri. Zato što se oslanjate na Njegovu dobrotu na koju su vas naučili. A zaboravljate da nas je, kako kažu, stvorio prema svom liku. Zašto onda ne budete kao On? Zato sada, kada biste stali naspram Njega, bili biste samo nejasan, beživotan odraz Njega, na ustalasanoj, smrdljivoj i govnjivoj bari. Postali ste Njegova dobra ideja sa lošim ishodom.

A i dalje Ga pominjete. Toliko ste veru srozali, da su bezbožnici postali bliži Njemu nego vi proklamovani triprstaši, vi ikonoljupci ukaljanih obraza, vi glasnogovornici zmijskog jezika… Ako vam se nije javio ni ove godine, kao što nije ni jedne do sad, razmislite o tome zašto ćuti od vas. I ne tešite se opet krilaticom „strpljen – spašen“ jer, moraću da vam slomim krila realnošću – ko živi u nadi, umire u bedi. I to ne onoj materijalnoj, nego onoj… Goroj.

Kategorija : Crkva, Srbija
Oznake : , ,