Posmrtni otkucaji

Negde između prihvatanja situacije i nemanja izbora. Negde između „kasno je“ i „razumem te“. Tamo negde između žaljenja za nečim i sažaljenja nekoga, odmah iza ponosa i samopoštovnja smrde ukradena i mrtva srca.

Ukradena pa bačena. Krali su ih srčani kleptomani. Oni što ih uzmu da vlasnik ne primeti, a posle ne znaju šta će sa njima pa ih prodaju budzašto kojekome. Leže tako užegla i presahla. Krčkaju se na vrelini bezosećajnosti. Trule beskorisna i nepulsirajuća.

Neka su pobačena pa bačena. Otrovana pesmom. Opoganjena parfemom. Ogađena šećerom. Oteta iz grudi ko nerođeno dete iz materice. Nespremna da odu iz tople utrobe svog gazde pištala su i plakala. Da dišu vazduh znala nisu. Da piju vodu znala nisu. Hodati svetom znala nisu. Izdahnu sama bačena u rupu. U masovnu grobnicu. Neoplakana. Neokađena. Neožaljenja. Bez pomena. Bez suze.

U tom posmrtnom ropcu začnu se iznova u tuđim grudima. Rode se ponovo. U što većem smradu i bolu skončaju to se iznedre lepša i veća. Ona su neuništiva. Iznova cvetaju kao nova proleća. Iznova pevaju kao skerletni feniksi. Kad u novim grudima stasaju vole jače nego ranije. Kucaju glasnije. Vode ljubav strasnije. Pumpaju krv brže kroz žile. Uživaju u ljubavnim tahikardijama. Ne znaju za kraj. Niti kraj zna za srca. Zato su večna, nedodirljiva i sveta.

Kategorija : Arhiva, Rani jadi
Oznake : , ,