Bog i šeširdžija
Znate šta… Ovo ne pišem nikome. Ili pišem Nikome. Pišem svima onima koji ne znaju srpski, a osećaju se isto ko ja. Pišem svima onima nepismenima koji nijedno slovo ne znaju a koji umeju da zaplaču kad i ja. Pišem svima onima izgubljenima koji ne znaju gde su isto k’o i ja. Pišem svima vama koje nije briga šta je sa mnom i gde sam ja a i dalje čitate ove redove. Pišem prošlima. Mrtvima. Tihima. Zaboravljenima. Pišem onima koji neće imati komentar. Kojima neće biti bitno to što na kraju nisam napisao ništa. Pišem onima kojima neće smetati što sam površan, uvredljiv, glup, nezreo i mlad. Pišem onima koji se smeju mojoj gluposti.
Pišem Ostavljenima. Onima koji se nasmeju a ne znaju zašto. Onima što klimaju glavom kad ne razumeju. Onima što nemaju kad im treba i što imaju kad im ne treba. Nekako se sa njima uvek razumem. A razumem i one koji ćute. Koji nose u sebi. One Tihe. One glupave koji ne govore teške stvari jer im je pun kurac prepametnih koji lako osođuju. Svima onima koji moraju biti zagrebani da bi bili shvaćeni. Oni koji su za stakleno zvono čuli samo u bajkama, a videli ga nikad nisu ni u mašti. Onima kojima su muda, mozak i srce veći od sujete, majke i vere.
Izvor: Google.com
Onda… pišem nepostojećima. Ja, takođe nepostojeći. Jer teško je uskladiti onog Ja koga ja poznajem sa onim Ja koga ti misliš da vidiš. U mom slučaju njih dvojica su Bog i šeširdžija. Daleki ko Bogdan i Beograd. Najviše volim vas koji me ne čitate. Ne čujete moja dozivanja, ne znate moje brige, ne znate moje ime. Koji prođete pored mene i pomislite ništa. Koji me ne vidite. Kojima sam nebitan.
Dovoljan sam sam sebi sa ovom ludom glavom na ramenima, tako da mi i poljubac dragih i bitnih u nju ponekad bude pretežek. Dovoljni su mi i predovoljni ovi strahovi što su mi se u glavi nakotili ko gladni kerovi. Ovi desni što mi krvare već mesecima, ove pare u novčaniku koje bih pocepao, ova budućnost što se približila a ne znam šta bih s njom, ovaj vazduh koji bez pitanja i dalje ulazi u mene… Najviše me svrbe poljupci. Nebitni. Strani. Bojim se zarazni. Svega toga mi je dovoljno i previše. Samo mi još vi falite.
Dobar tekst, mada bih ja poslednjih 5 rečenica na neko drugo mesto da stavim, ili izostavim, jer mi je sve ostalo skladna celina. Pozdrav tebi u Barseloni (lepa varoš, samo mi je nekoliko detalja ostalo u sećanju iz jednog jedinog, davnog boravka u tom gradu).
Hvala za komentar i kritiku. Ako je samo pet rečenica van skladne celine, onda je odlično… Meni ovde ništa nije skladno iskren da budem. Izostavio bih sve od prve do poslednje. Uzvraćam pozdrav iz varoši.
🙂
Desanka Maksimović: Za one koji se spotiču preko praga
Tražim pomilovanje
za bezazlene,
za njine začudjenosti nedogledne,
za ljude večno maloletne,
za utopiste,
za preko vode prevedene žedne,
za preko blaga prevedene čiste,
za onoga što snove vazdan dene,
za tihe, za setne,
za one sasvim drukčije od mene
i za one sa mnom istovetne.
Za nespretne i neuke,
za one koji se spotiču preko praga,
koji času ispuštaju iz ruke,
za one što uvek u prikrajak stanu,
koje svaka mala stvar razdraga,
s kojim se svaki radosno sretne,
za one koji idu zamišljeni
kao da nose kapljicu na dlanu,
za one koji nisu slični meni
i za one sa mnom istovetne.
p.s.
Jin &j Jang – Jedinstvo suprotnosti
Lep tekst. Mislim na tvoj post…
Pozdrav! 🙂
Hvala. Ova pesma se skroz uklapa, ne znam kako je se sam nisam setio… I to baš dugo je se nisam setio a znao sam je nekad napamet. Pozdrav i za tebe i hvala na redovnom čitanju, a i komentarisanju. 🙂
Tvoja iskrenost u ovom tekstu je bolno-zastrašujuca. Skidam kapu.
Hvala Jelena na komentaru i na čitanju.Kad pišeš iskrenim osećanjima, ne može da bude drugačije.
Pišem, dakle postojim 😀 Odlična post.
pozdrav iz Rijeke
pozdrav iz Rijeke, Hrvatska