I muškarci plaču
Uče nas od malena da pravi muškarci ne plaču. Isto tako nam pre nego što se rodimo okreče sobu u plavo, kupe plave cucle, kolica i peškire. I štramplice, zekice i dubak. Čim progovorimo moramo da znamo za koga navijamo. Čim prohodamo obuvaju nam kopačke, zamotavaju u bele, žute, crne pojaseve. Kod nas na Balkanu ako nisi stereotipan muškarac od dva metra i sto kila, ako nemaš sportske medalje, i ženu i švalerku nisi muško. Zato se i deca gaje po stereotipima. Da bi se lakše ukopila, a i da bi zalečila pokoji kompleks svojih roditelja.
Ako si dete koje je rođeno da bi majka tobom spasila već propali brak, vrlo verovatno pored uloge sina moraš što pre da savladaš i ulogu majčinog obezbeđenja, njenog zaštitnika i glasnogovornika, jer se to od muškog deteta očekuje. Očekuje se da ćeš je braniti od onog stereotipnog Balkanca sa ženom i švalerkom, kog je ona samovoljno izabrala za svog muža, a kog ti nisi samovoljno izabrao za svog oca. Ako si dete propalog sportiste, a dao nas bog talentovane za sport pa su svi kao petlici, juniori, seniori, veterani ili makar rekreativci imali zlatno doba svoje karijere u beton ligi, ima da teraš loptu dok ti se stopala ne ogule samo da bi neuspeli tata imao sina uspešnog sportistu. Jer se to od muškog deteta očekuje.
Iz pelena u kopačke, iz kopački u školske klupe. Devojčice su pedantnije, marljivije, a muško dete je, čini se, genetski predodređeno da bude divlje i neposlušno.Onda roditelji, samo zato što si muško, počnu da te vaspitavaju „nek je živ i zdrav“ metodom. Samo da završiš školu, da ne ponavljaš razred, neki zanat da imaš u rukama, jer muškarac mora da bude sposoban, ne mora da bude pametan. To je logika u kojoj pametan muškarac se ne smatra uspešnim, pa onda ostani glup jer si muško.
Iz školskih klupi u međunožja. Taman si naučio kako da sam oblačiš gaće sebi, posle par godina odma’ treba da naučiš kako se skidaju tuđe. Hormoni ti kidaju i telo i glavu, bubuljice ti i po tabanima izlaze, dlake rastu na svakom kvadratnom centimertu tela. ’Oće ti se a nemaš s kim. U momentima sužene svesti u mozgu, a proširenih krvnih sudova među mogama, miriš se sa svojom paranojom da ćeš umreti nevin. Na sve strane slušaš priče kako je veličina bitna. Ne, bitna je tehnika. Ma kakva tehnika, veličina. Ni govora veličina, bez tehnike ništa. Među nogama imaš činjenično stanje, možeš da dubiš na trepavicama on neće da poraste veći nego što je čak i onda kad je najveći. A tebi nekako uvek deluje da ne bi bilo zgoreg da bude još malo veći. I tako pun sumnji, iako znaš da svi vole samouverene, celu mladost ostaneš na centimetar do sreće.
Onda dođe vreme procene tvoje bračne podobnosti. Ako imaš dobra kola onda si verovatno tatin sin, ako nemaš nikakva onda si sirotinja. Ako ne izmakneš stolicu nevaspitan si, ako pokloniš cvet paćenik si. Ako ne koristiš kreme onda si neuredan, ako koristiš onda si previše ulickan. Ako si u optimumu između dva negativna ekstrema onda si ili suviše normalan i nezanimljiv ili si onaj Izvini-ali-ja-te-volim-samo-kao-druga tip muškaraca.
„Zato momci, slobodno zaplačite pred bilo kim kad vam se plače jer time ne pokazuješ da si slab – već da si Čovek.“
U nomenklaturi pravih Srbendi i Balkanaca ne može da bude onih koji recimo vole šah, glumu, književnost, koji bi radije svirali gitaru nego što bi sedeli u kladionici, koji znaju razliku između alkana i alkena ali ne znaju koliko golf V ima konja pod haubom. Tamo nema onih koji pokazuju emocije, koji se smeju kad im se smeje a plače kad im se plače. Nije toliko strašno što se od muškaraca očekuje da rade određene stvari, nego što se očekuje da neke stvari ne rade. Tužno je što ponekad naglašavanje muškosti znači poništavanje ljudskosti, iako jedno sa drugim nema veze. A kad se to desi znači da je kraj. Takvim muškarcima nema spasa. Sa te strane sve je sivo, samo su pare zlatne, sa te strane sve je nebitno samo ona ženska stvar ima smisao, sa te strane sve žene su iste i loše, samo majka i sestra nisu, sa te strane nema samokritičnosti nego pravdanja sebe, tamo je samo on pametan a svi ostali glupi. Tamo je mrak.
Duboko u nama stoje emocije i odlike koje su univerzalne neovisno od toga kog smo pola. To su ljudskost, poštovanje, iskrenost, ljubav i dobronamernost. Zato momci, slobodno zaplačite pred bilo kim kad vam se plače jer time ne pokazuješ da si slab – već da si Čovek. A danas ovom svetu treba više onih koji su hrabri da pokažu šta osećaju, nego onih koji misle da je hrabrost skrivati emocije.
P.S. Da veličina nije bitna, ne bi se raspravljalo o tome da li je Pluton planeta ili nije. 😉
Da molim vas plačite jer nema ničeg snažnijeg što mi žene možemo dobiti od vas . Da pokažete svoju ljudskost i hrabrost kroz otvoreno osjećanje. Sve ostalo će se složiti samo po sebi.I pare i kola.I sve obiteljske konstelacije.
Bez uvrede, ali to je mišljenje većine, bez obzira na nacionalnost – Srbi, Norvežani, Englezi, Švajcarci, Rusi, i opet se dolazi do škakljivog pitanja elitizma – nije svakom dato da bude kulturan, fin, vaspitavan i negovan. Poznajem takve, ali se trudim da imam što manje posla s njima. I evo odgovora zašto vlada bela kuga. Čik da vidim muškarca koji može da rodi bebu. A žena može da odabere donora. Ne mora da trpi takvog pored sebe, ili može da menja, za jednokratnu upotrebu. Prema tome, brak pada u vodu kao prevaziđena institucija, ženama na pamet ne pada da se udaju jer zašto kupovati kravu zbog litre mleka, ganja karijeru, i živi kako želi. A alfa mužjaci mogu da se teše da su muškarčine, da nisu plači… je l’, itd, da se rugaju, ali ostaju solo. Ali, ako neki apsolut dozvoli ovoj grešci od sveta da ostane, nešto će morati da se menja. A alfe prst na čelo. Govorim o većini, naravno, ne o sofisticiranim i uglađenim muškarcima.
Zato je ovo jos uvek muski svet, zato muskarci imaju, jure defakto moc, jer je dejure svakako nemaju. Ta i takva moc, je jedino sto cini muskarca privlacnim i potrebnim… ako bi do kraja stvar banalizovali, takav je epilog
Ne brini druze, taj moderni pristup braku i porodici će se ubrzo riješiti. Takvi se ne razmnožavaju, a razmnožavaju se ovi drugi, sve će to za dvadesetak godina lijepo šerijat da uredi i riješi. 😉
Velicina je uvek bitna.
Veličina srca, da. 🙂
Jedna od starih predrasuda koja se polako menja.
Ne meri se snaga i muškost nedostakom emocija, već upravo suprotno.
I zažene i za muškarce važi, treba biti saosećajan, human, treba voleti. Kad voliš, sve drugo je nebitno.
Mislim da ovo nema veze sa svim ovim. Ali,sreca je kad nadjes nekoga ko te voli,cini te srecnom ,mislis na tu osobu svakog dana,nedostaje ti.. I onda prodje godina ,i ti svake noci prije spavanja bas pomislis na tu osobu,i razmisljas koliko je u stvari volis,i tako prodje jos godina.. I onda jednog dana samo krenes da zaspes, i pomislis na nju,pomislis kako bi bilo da je nema ,kako bi bilo da si sada slobodan,i da nemas sav teret koje nose te godine.. Onda razmisljas ,“ to je samo faza ,sve veze to imaju“. Pa stanes, gdje je onaj zar,onaj zar sto se svakog dana zagrijavao sve vise,tokom prvog poljupca,tokom prvog zagrljaja,ljubljenja na kisi,prvog spavanja zajedno,prvog budjenja,prvog dorucka….. I onda ,onda shvatis da ga nema. Da je mozda nasao srecnije,ali ti i dalje volis,i dalje si srecan,ne kao prije,ali srecan si,Ili si samo navikao,ili ,ili. Ili je to samo bio prolazni zar,koji se samo jednog dana preselio na neke kvalitetnije duse,veceg srca,i vece ljubavi. Pomislis,kako to da postoji veca ljubav od nase? Ali ne razmisljas koliko se ta ljubav upravo smanjila,za sve te dane,za godine. I dalje ne znas kako da razmisljas,da li da odustanes,ili ostanes. Da li da i dalje se boris za nesto,za ljubav koju ne znas da li i postoji tu ,a znas da si volio,da je tu bilo ono sto se zove ljubav,ali nisi siguran u sebe da je i dalje prisutna. Sve te to stiska,boli,u dusi,u stomaku,u govoru,u poljupcu,boli te toliko da ne mozes da izgoovoris ni jednu rijeec. A samo je „volim te“ postala stalna rijec, jer si je toliko puta kazao, da je postala kao svaka druga,i gledas te otrcane dvije rijeci,i mislis, koliko si samo potrosio daha da ih izgovoris,a sada vise nisu vrijedne. Sada nase,ljubavi, „volim te“ znaci samo , dobar dan,laku noc,i dobro jutro,jer ima znacenje , ima cijenu ,koliko i sve te dvije rijeci koje goovoris svakog dana,kada ugledas nekoga,kada zaspis, i kada se pribudis. Sitne smo mi duse u ovom svjetu,kad nam takve rijeci postaju svakodnevnica,i velike ljubavi se gube,jer si previse mlad,i glup da ne umijes da ih zgrabis i ne pustas.
Ne, ne volim te. Mrzim te.
Ta rijec,barem ima znacenje.