Hrabri zaboravljaju

Koliko stvari umem da zabravim… Koliko stvari sam se usudio da zaboravim… A mislio sam da nikad neću smeti. Još manje hteti. Al eto, pobegle su mi kao i neka sećanja na detinjstvo. I dalje ne znam da li sam ih svesno zaboravljao jer su bile nebitne, ili sam ih nesvesno potiskivao jer su bile bitne. Ne poznajem sebe toliko dobro da bih jednu tako delikatnu stvar mogao sa sigurnošću tvrditi.

Zaboravio sam neke pore, mirise i navike. Zaboravio sam brojeve mobilnih telefona za koje sam mislio da ću do kraja života znati da bih im uplaćivao dopune. Horoskopske znake, stručne spreme i kućne ljubimce.

Ne znam zašto vam sve ovo govorim, valjda vežbam pamet smišljajući šta sam sve zaboravio samo da bih sebe opet zbunio jer… Jer što sam spokojniji u zaboravu, to sam nemirniji u čekanju sutrašnjice. Valjda to tako ide. Ne postoji sutra bez preživljenog juče. A ovo naše, moje i vaše, danas, zbunjeno činjenicama iz prošlosi i idejama o budućnosti, čeka na našu hrabrost. Čeka da zazvoni školsko zvono i raspusti svu ovu pubertetski raspoloženu decu u mojoj glavi. Čeka da se polome dlanovi oko novih somotnih koža, onih još uvek neopipanih, stranih, meni nevinih. Čeka da propevam onaj nemušti jezik jer samo još na njemu nisam porazgovarao sa sobom.

I tako već neko vreme to danas čekajući ni na šta postaje juče. I vama baš kao i meni. Nama. A ja, da bih lakše noći trpeo, zaboravljam ga. Baš kao i neke pore, mirise i navike. Kao i brojeve mobilnih, kvadrature krečenog stana,  ukuse napaljenih bradavica. Da bih lakše trpeo noći spreman sam na sve. Na to da zaboravim majku, da nazor popijem antibiotik, da se bezbožnički ipak krstim pod ikonom, da previjam alkoholne obloge na jetru, da kastriram ponoćne požude…

Verujete, noći su najteže, pogotovo živima. Verujete, zaboravi su dugotrajni, pogotovo osećajnima. Verujete, sutra neće biti bolje, pogotovo zaboravljenima.

Kategorija : Arhiva, Rani jadi
Oznake : , ,