Belo ogledalo
Životom nateran, sudbinom proklet a školovanjem osposobljen da pišem. Neko trči, neko odvrne muziku, neko plače, neko se napije, neko udari brigu na veselje kad mu je teško – ja gulim jagodice o tastaturu. Obično u praskozorja kada je maglovita granica između sveznanja i neznanja.
Kroz moje pisanje upoznao sam te sa onim malim dvogodišnjim Bogdanom sa velikim obrazima, klempavim ušima i beretkom na glavi koji kad god neko poželi da ga uzme, pruža ruke čak i ka neznancima. Belina papira mu ne da da nestane iz mene matorog i hvala joj. Upoznao sam te i sa onim oznojenim Bogdanom spartancem koji se napolju neprestano bori. Ni protiv čega, već za. Za dašak svežeg vazduha, za malo sunčeve svetlosti i za poneki osmeh. Belina papira ga je oživela i hvala joj.
„Nikada te ne lažem, ali možda ni ne govorim istinu.“
Ovaj beli papir bio mi je i lekovit. Bio mi je drug za razgovor kad niko nije imao vremena da sluša, rame za plakanje kad niko nije umeo da razume i jama u koju sam mogao da pljunem sve strahove i tajne znajući da će tu zauvek ostati zakopani. Bio mi je saveznik za male lične pobede i učitelj za sutrašnjicu. Belina ovog papira učila me je da stvaram smisao ni iz čega, da smisao nalazim ni u čemu, da sklapam sebe kao bele puzle bez ijedne slike, da osposobim ovu mašineriju unutar mene za postojanje bez ikakvog uputstva za upotrebu. Bio mi je, i još uvek je, ogledalo mog lica i naličja.
Pišući te redove smisla i besmisla, vrlo često kuražim sebe uplašenog kad vidim da mi hrabrosti ponestaje, podsećam sebe bandoglavog na ono bitno što se bojim da ću zaboraviti i opominjem sebe nemarnog na doslednost koja u svetu oko mene iščezava. Još češće, skoro pa redovno, po ovoj beloj ’artiji tetoviram lične slabosti kako bi mi zanavek vrištale u lice i bile skretničari na stranputicama. Ako malo bolje pročitaš šta na ovom mom papiru piše, shavtićeš da tu ima i nesigurnosti, neznanja, nezrelosti, stajanja u mestu, ličnih borbi, skrivenih tuga, ključaonica bez ključeva i kojekakvih gladnih mrakova.
Nikada te ne lažem, ali možda ni ne govorim istinu. Znam sigurno da ti pišem moju verziju stvarnosti koja je naučila da bude oslobođena potrebe za bilo čijim odobravanjem. Naučila je to jer je preživela ćutanja, osporavanja i nerazumevanja. Među ovim slovima ja sam našao sebe. Život. Besmrtnost. Ja pišem za sebe, za ljubav, za sutra.
Tebi dugujem zahvalnost, jer čitajući, možda i nesvesno, deliš sav taj teret sa mnom, što razumeš moje šizofrenije i što delimo slična ludila, strahove i razmišljanja. I ne veruj mi uvek, jer pametni ljudi obično uvek znaju šta misle, a ja, izgubljen u lavirintu interpunkcijskih znakova, saznam šta mislim tek kad pročitam šta sam napisao.
Imaš sjajne teme, dobra zapažanja, pismen si, čitljiv, međutim, nešto zapinje. Uložio sam napor i evo šta je: Ja pa Ja. Čitaoce ne interesuješ ti, na tvoju veliku žalost, već oni žele videti sebe u tvojim tekstovima a ne tebe…
Jole, ti si ocigledno na pogresnom blogu. Mozda da upalis FARMU i ostavis se B(l)ogdana…
Čitaoci u njemu prepoznaju sebe. Jer ono najdublje, najiskrenije i najintimnije, što je najbolnije i najteže ali i najljekovitije pustiti van, svima nam je univerzalno. Svi se lomimo oko istih bolnih točaka.
Misli da grijesis,mnogi se mogu pronaci u tekstovima i vjerujem da je to i cilj.Svaka cast,sa svojih 17 godina i kao osoba koja obozava pisati,mogu reci da sam odusevljena!
Hvala tebi što daješ sebe. 🙂
Izvinte što sam vam dirnuo vašeg Blogdana, vidim da tu ekipa radi,i emotivno reaguje. Hteo sam vam pomoći zato što sam primetio da ima štofa,ali izgleda da ste imuni na svaku primedbu sa strane i da vam ne treba pomoć. Neću vas više uznemiravati – uživajte!
Tužno je što čitalac, u ovom slučaju Jole, ne može da iznese svoje mišljenje o blogu, a da se neko ne nađe uvređen. Jole je započeo veoma lepo, pohvalio šta mu se sviđa, a potom rekao šta mu para uši prilikom čitanja i ne vidim da je učinio nešto što nije legitimno. Zahvaljujući različitim mišljenjima i interpretacijama čitalaca ovaj blog živi! Za mene se postavlja pitanje zašto mi, koji čitamo ovaj blog i smatramo da smo tobože otvorenih shvatanja ne možemo da se nosimo sa interpretacijama i mišljenjima, koja se ne podudaraju sa našim ličnim…
P.S. Ne znam ko je Jole, a nisam ni Vučićev plaćenik.
Tvoj blog je mjesto na ovoj suludoj mrezi, koje posjetim cak i kad Vojvodinom gledam jesen, prolazeci autobuske stanice… Podsjeca me tvoj blog na moj, nikad stvoreni. Zato ti ovim komentarom odajem iskreno divljenje zbog hrabrosti koju si kao pisac, imao da pokazes sebe kao covjeka koji JESI. A kad se dusom pise – ili se ogoli do kraja ili se ne pise…
„…a ja, izgubljen u lavirintu interpunkcijskih znakova, saznam šta mislim tek kad pročitam šta sam napisao.“ Dijelimo identicno razmisljanje. Umjesto papira, ja pricam i dijelim sa najblizima svoje misli, svoju „verziju stvarnosti“, kako ti kazes..sa onima, za koje znam, da me cuju i osjecaju u potpunosti… I iznenadim se novim saznanjima do kojih dodjem. O sebi. O slabostima. O mogucnostima. O darovima nerazvijenim.